Da reci su mrva - pekaru imam, nahranicu gladne...

"Priroda kise uvek je ista, al' od nje raste trnje u pustinji i cvece u oazi" Arapska poslovica

09.03.2015.

Il' me ljubi, il' me ubij

Il' me uzmi, il' me ubij Znaš kako kaže naš narod: "Triput u životu imaš, triput u životu nemaš". Rakija da proradi stomak, miris ječma i hmelja u zraku, dobar ritam da potkiva potpetice, neke budućnosti i poneka prošlost. U redu je. Odmah miriše na nostalgiju. Tri godine je. Pet godina je. Sedam godina je. Jedem pomorandže, krekere od heljde i bosiljka i čitam o deci ratnih zločinaca, religijskim konvertitima i udovicama pisaca... Mart je opet isti, zaludan. Niti se koprca, niti udara. Osmi je. Klare Cetkin slave što smo ekonomski, politički i socijalno ravnopravne i što danas imamo pravo da budemo samostalne i razmažene, nežne i grube, odgovorne i kapriciozne. Što imamo pravo na rad i vidljivost u javnoj sveri. Što imamo pravo na život bez nasilja. Što su ženska prava ljudska prava. Ja slavim tri godine kako se nismo sreli uz sevdalinke i ne mogu da razlučim ko bolje izvodi "Il je vedro il oblačno": Zaim Imamović, Mario Drmac, Adi Lukovac, Kultur Shock, Hanka Paldum il' Vernes Ljuštaku... Nije mi baš najjasnije ni ko najbolje izvodi "Zaplakala šećer Đula". Čvrsto se držim Divanhane, al' nikad neću priznati da bolje pevaju nego ti s mojim dlanom u šaci dok trčimo kroz mračne ulice pre tri godine. Poslednji susret. Zasigurno znam da Amira Međunjanin najbolje dira: Ah što ćemo ljubav kriti, kad ja moram tvoja biti Jer srce više nije moje tebi, dragi, pripalo je Šta me tebi tako vuče, osjećaji mene muče Jer srce više nije moje, tebi, dragi, pripalo je Il' me uzmi, il' me ubij, ne daj drugom da me ljubi Jer srce više nije moje tebi, dragi, pripalo je * * * U poslednje vreme sam bila mrzovoljna. Sve to čini mart koga je prevario februar. Isekla sam stresove, a nisam našla nove mete. I dugo nisam pisala. Dizajnirala sam, crtala, pevala... Kao Momo Kapor, nikad ne uplićem dve umetnosti odjednom, pojele bi se otimajući se za pažnju. Baviš li se ti ičim sem nepostojanjem u mom životu? Gromila zemlja ovih dana, a naša magnituda ne bi ni zekana uplašila. Kaže ćale da se Bog ljuti na nas jer su nekrsti na vlasti, pa nam šalje zemljotrese, mećave, poplave, klizišta... Duhovit čovek. Seti li se Bog da se ja mogu naljuti na njega što ni zemljotresa, ni mećave, ni poplave, ni klizišta u zemlji zvanoj Ti i Ja?! Ni oni leptirići evo već godinama nikao da postanu džinovski. Uvek s drugima ponjapaju pesticide. Već je pet godina kad smo se dodirnuli prvi put i kad je vazduhu stao dah zbog nas. Kiša se koprca napolju. Nekako stalno u ova doba čekam posao. Kad razmislim nije to ni teško. Čekam i tebe godinama, a da ne znaš. To su muke. No, odvajkada sam hajdučica što traži svoje na prepad i nikad nisam sanjala da sam princeza. To sam samo s tobom. Ti si moj zmaj. Prema jednom verovanju zmaj je vidljiv samo za devojke u koje se zaljubi i pred njima uzima ljudski oblik. Vidiš, samo te ja vidim, a niko oko mene. Toliko si savršen da mi je nekada drago što si samo moj. Zmaj. Dobro, ne baš uvek, jer se ponekad setim da si skoro pa izmišljen. Al' pitam se da li sanjaš nekad da budeš momak koji će da se hrani niravanom u kojoj ćeš me držati? I da li me nezaboravljaš ko što ti meni nedostaješ? * * * Mart je. Opet dugo nisam putovala, a bolje spavam po vozovima i autobusima. Na poslednje putovanje sam otišla da bih ostavila savršenog momka. Idealnog po principima razuma, neprimetnog po principima srca. Valjda smo se previše razumeli, a u ljubavi svega ima, samo razuma nema. Ima bolova koji kad ih sagubiš kad tad dođu na naplatu. Ima dana kada više boli ono što ti je uskraćeno nego ono što ti je dato. Lakše odbaciš sve što imaš nego što podnosiš svakodnevni tren koji kreiraš u glavi od sećanja ili želja godinama. Al' skromnost je za mediokritete. Junačna sam oduvek bila i viteštvo sečem na sopstveni mač. A i sedma je godina od kad smo saznali jedno za drugo, verujem da se u sedmoj sve zaokružuje. Mart je, a nebo se prosipa. Zemlja se busa po grudima. Prazni ljudi kao da viču naokolo. Možda ima i istine u onoj da "kad ti sreća okrene leđa možda samo hoće da je raskopčaš"... Al' nismo ti mi takvi ljudi. Mi smo ti više od onih: Hoćeš sreću? Neću. Hoćeš nesreću? Hvataš u obadve ruke. Promašiti tog nekog svog za hiljadu godina ili tričavih stotinak kolometara svejedno je. Prokletstvo je.

16.04.2013.

Na raskršću

-Znas prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim bas volio. Istinski, ludo i bez razmisljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveca. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najvise mi je trebala, a eto. Bas njoj sam najvise boli donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vracao, a ustvari bjezao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada.. - A sta sada? Prebolio si je? - Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene. - Zasto joj sada ne odes i kazes sve? - Eh vidis. Uspio sam sta sam htio. Otisla je od mene. Sad kad se vratim, vise je nema. Kazu da voli drugog, znam da to nije istina. - Idi do nje onda. - Ne mogu. - Zasto? - Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko djubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteze doci i zagrlit, mada znam da ona meni bi. - Tebe je nemoguce shvatiti! - Eh prijatelju, znam.. To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije. - Ko!? - Pa ona, druze. Đorđe Balasević

14.04.2013.

Pet godina

Čudno je vreme. Čini se da leči, makar i delimično. Jutrima se čovek budi s jednom mišlju i leže s istom maštom. Godinama kreira i nada se, slepi dublje i dublje, al’ opet živi, jer ništa ne prekida nadu. Ni potvrda ni opovrgavanje. Zdrma te prvi osjećaj, poližeš leptirće, razrovare ti i utrobu i srce i mozak i mašta ti postane stvarnost, navuče ti mrenu na oči i ma koliko se to ne nastavilo držiš se za taj tren k’o žedan za poslednju kap vode. Hrani ti se nada, spušta te sad već otuđena stvarnost, al’ nada je uvek jača, poslednja. Potrhani je još poneki tren, poneki rasplamsan dodir, ostvarena čežnja, ukraden dah. Strast... A onda samo prekid, bez glasa, bez razloga, bez objašnjenja. I dalje je vrela misao i snovi plamte. Polagano, bez razloga, glasa i objašnjenja. Veruje da će se pojaviti, ali dani prolaze, ni sunca, ni kiše... Prođe i proleće, i leto i jesen. Dođe i zima, hladna, surova sa pogubnim saznanjima. Da nada više ne sme da postoji. Bez glasa, bez razloga, bez objašnjenja... Šok, al’ ne ogroman koliko bi svako očekivao, već neki šok pred pomirenje, jer jedna strana tebe zna da i ta mogućnost postoji, al’ je sve vreme potiskuješ, jer su ružićaste boje lepše. Bes, ljutnja, prezir blokiraju u momentu, al’ brzo splasnu, jer čudno je vreme. Počne da tinja i gasne... Stigne pomirenje, stigne pomirenje sa svetom, stigne pomirenje sa samim sobom. Trenutnim, realnim, ravnodušnim... Polagano obuzme zaborav, onaj svesni. Jer, makne godina bez glasa, razloga i objašnjenja. Utihneš, jer preko tvog čela se smene sve moguće emocije, a nemaš ih gde vrisnuti. Pa, ni prošaputati u vetar. Čudno vreme. Stigne i proleće, baš k’o ono od pre godinu dana. I pojavi se slika, pojavi se glas. Uzdrma iz korena, 1000 metara ispod korena. Erupcija. Vrati svaki dan proživljen. Ko da si čekao samo ovaj dan da sve iz tebe izađe, čitava lava. Al’ silni šok samo izmori. Razvuče tu liniju. I umesto da vrisne na glas, da popljuje sliku, da nađe razlog kad može, da zatraži objašnjenje. Čovek samo stane nem. Zakopan. Odgovara na glas glasom drugačijim. Odgovara ne kao onaj nekada pre prošlog proleća. Odgovara kao da je juče sedeo sa svojom nadom i raspravljao o svakodnevnim poslovima. Zbrkan ne zna kud bi, najradije bi zablistao svoju staru nadu, al’ ponos mu ne da, ljutio bi se i besno, al’ ponos mu ne da. Samo se slomi i tako prerovaren vremenom dok mu se srce grči i glas ostaje bezbojan. Čudno je vreme. Čini da leči, a ostavi te napola, nedovršenog. Ko da ti nada sad lebdi između rajskog ostrva i prljavog gradskog trga. Neispunjena, nedorečena, a okrnjena.

18.02.2013.

...

Има људи који живе на две стране света, па се нађу и буду срећни... А ти и ја какве смо среће, да живимо у истој кући мимоишли би се!

24.12.2012.

I give you the song of my life as a present forever... until I die

"Happiness" (La Alegria) (Lyrics & music: Yasmin Levy") I drink and drink and drink To forget you I sleep and sleep and sleep So I don't have to think. Damned be the world, I live to pay for the sin of loving you. I leave you forever, my love But don't forget that I exist only for you And I give you the song of my life as a present Forever... until I die. link pesme na portugalskom: http://www.youtube.com/watch?v=o55EljQWv14

06.12.2012.

I cveća govori kakvi ste u krevetu!!!

Usled silne navale "tekstova" koje prenose analize i istraživanja "stručnjaka" kakvi ste u krevetu po zanimanju kojim se bavite, garderobi koju nosite, dužini spavanja, načina ishrane, slaganja knjiga i poslednjeg koje sam pročitala, ne i najmanje bitnog, kakvu frizuru nosite, dajem za pravo sebi da analiziram po cveću koje gaijte. 1. PUNO SITNOG CVEĆA U KUĆI - takve osobe su prepažljive, vole red i osetljive su, tako i u krevetu vole da je sve pod konac SAVET - vodite računa kad se ujutru probudite možda vam neka saksija padne na glavu ili vas na jastuku dočekju poklon gaćice sa ljubičicama 2. JEDNO VELIKO DRVO (najčešće drvo života) - time što gaje samo jednu ogromnu biljku vrlo su svojeglave i samouverene, u krevetu se ponašaju kao da ste njen lični rob i sve vreme vode igru SAVET - ukoliko ujutru primetite da nema jednog lista na drvetu, bežite glavom bez obzira, znak je da se niste dobro pokazali 3. KAKTUSI - ova osoba može da izdrži u krevetu ko njen ljubimac bez vode, početno odbijanje je samo odbrambeni mehanizam, ćuti kad je zalivena SAVET - ne nadajte se grubljoj sado-mazo igri, to su samo bodlje u vašem bajnom dupetu 4. BEZ CVEĆA - ove osobe su najsloženije za istraživanje, jer ne poseduju ni jedan "brk" da ih oda, ipak veruje se da su slobodoumne i ne obraćaju pažnju na stvari zbog kojih gube vreme, zato vas u krevetu neće ostaviti kako bi skidale prešinu sa biljki SAVET - prepustite se, ona je sigurno dokona i znaće milion načina za vragolije TAKO, NADAM SE DA SAM BILA DETALJNA. POZDRAV IZ ZEMLJE SAFARI "$#"%&"&&%$/%&(/)%(%(=?=)?=)?/(&($#/$/#/##$%%$&# o.O :O :P

27.11.2012.

Iz tek razlivenog pera Miodraga Stošića...

"...Kada smo prvi put seli jedno preko puta drugog, kao Istok I Zapad, kao urlik I stih, hteli smo da se bacimo jedno na drugo ali smo pre toga razmenili ožiljke. Ožiljak na malom prstu moje leve ruke - deset godina, tesanje drveta sekirom da bi od njega napravio kućicu za ptice. Brazda na tvom vratu - geler od bombardovanja 1999. Od tad imaš samo tatu. Koža crvenije boje na mom desnom kolenu - pad sa terase posle Nečije svadbe. Tada sam naučio da ne znam da letim. Teget pečat na tvojoj podlaktici - rđava igla na špricu. Nikad više Septembar. Kada smo prvi put seli jedno preko puta drugog, kao vera i razum, kao ljubav I glad, hteli smo da skočimo jedno na drugo ali smo najpre razmenili ožiljke. Da bismo sutra znali koje smo mi napravili... Koji su samo Naši..."

02.09.2012.

Nusicijada - Vidjen si za Ivanjicu

Obres se u 1930. godini. Ulica k'o Skadarska iz svakog lokala starogradska na uvce, a oko tebe dame u haljinama i sesirima, muskarci u odelima i sa stapovima. Ceo grad obojen devojcicama u cipki i decacima s cilindrima ciji brci stidljivo proviruju. Konji i kocije, a u kocijama Nusic koji je kljuceve preuzeo od gradonacelnika i objavio da fajronta tri dana nema, idu ispred parade duge kilometar. Ka stadionu. Na stadionu dame i gospoda prate utakmicu vetrerana reprezentacije i FK Javora. Bata Mirkovic, Savo Milosevi, Milijas, Pandurovic (ko ga se seca), Bolic... pobedjuju 3:2 Javoricane. Nije zameriti, stogodisnjaci su. U Domu kulture muzikl "Toplo srce", na terasi hotela Park Ljilja Stjepanovic sparuje Meksikanca u suzama i savremenu srpsku devojku uz ciganske poeme, razlezu se tanke niti Gudaca Sv. Djordja na Okruglo pa na cose, a na Trgu zvoni baritonom Massimo Sasvic... Nusic seta svoje goste i kaze, da mu je da se svi gradonacelnici ugledaju na njega, bez satri, prasetine i sunda, procvetali bi. I dodaje: " Vidjen si za Ivanjicu". Toliko Kulture i smeha, toliko "Vise od igre". Ne videla lepse i toplije manifestacije.

30.08.2012.

MAX vs. gliste

Pokupila sam cuka danas, neko njih trojicu ostavio u kutiji pored puta. Pokupih ga zato sto je bio nekako miran i gledao me ispod one jedne bele (albino) trepavice. Pola glave belo, pola crno, a na temenu tufna. Ko da ga ne uzme?! I do kuce uspeo je da mi se popiski u autu, da se pokaki, ispovraca dva puta, a treci put i glistu da povrati. Mukica. Sad se eno zavukao pod prekrivac u kutiji, sakrio glavu i kunja. Malo je, samo malo mlekca polapao. Sutra cu ga leciti. Tufnice, isteracemo mi te besne gliste! Max vs. gliste jebala sam vam nanu naninu!

21.04.2012.

Danas

Kad covek krene da izvestava sa takmicenja osnovaca u znanju o saobracaju, pa ne ponese dokumenta, ne ukljuci svetla, ne sveze pojas, ne ukljuci zmigavce na skretanje 800m od kuce i ne vidi auto na 15 metara. A sve to vidi pandur! Otkud li pandur na regulisanju saobracaja!?! -Jesi li ti zaljubljena ili spavas jos? -Kako necu spavati, pa tek je 12 sati!!! P.S. I onda udjes u kafanu da te neka rakijica razdrma.


Stariji postovi

Da reci su mrva - pekaru imam, nahranicu gladne...
<< 03/2015 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Rece Otto Ludvig, a ja podrzah:

iz Talmuda:
"Budi jako oprezan da ne rasplaces zenu, jer Bog broji njene suze. Zena je nastala od muskarcevog rebra. Ne od njegovih stopala, da se po njoj gazi. Ne od njegove glave, da se njome vlada, nego od boka, da mu bude jednaka. Ispod ruke da bude zasticena i pokraj srca, da bude voljena."

BESMRTNA PESMA , Miroslav Antić
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

HIT DANA

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
20366

Powered by Blogger.ba